Аутор: Ахмед ел-Шеик
Стојим пред највећом депонијом у селу,
и прашина облачи моја сећања као облаци.
Проговарам сломљеним гласом: Бог да твоју душу прости, ти која си била као ветар на мом путу.
Коцкам се својим емоцијама,
зато сам одлучио да те окружим пажњом, иако знам да правим грешку за коју ћу бити кажњен: моја опсесија тобом. У изгнанству на напуштеним седиштима прекора.
Моја драга Елена
