Ахмед Ал-Шеик
О птицо, лети високо изнад мене… и рашири своја нежна крила
Срећа је одавно нестала… и дани су постали пусти
Твој одлазак није донео наду… нити је ублажио моје дрхтање
Ово срце, без тебе… остаје изгубљено, уплашено и преплашено
Рекосмо да је суровост лек… можда ће нам ране зарасти
И обрисаћемо сузе ноћне… и наша чежња ће стихнути и нестати
Али тврдоглава чежња… кружи у нашим грудима
У тренутку када се од ње окренемо… враћа се са хиљаду исповести
Шетaмо и смејемо се пред светом… док рана у нама јасно боли
Сакривамо бол у ребрима… као да је тајна и сукоб
И ако ноћна тишина потраје… открива чежњу и клин
И баца на душу сећање… које пече и никад не пресуши
О птицо, ако икад пролетиш… изнад дома вољених
Реци им да нас је разлазак… научио муци
И да су они који су отишли давно… оставили књигу у души
Сваки стих у њој је њихова бол… и свако слово, раздвајање.
