аутор: Ахмед Ал-Шеик
Сан ме флертује носталгичним ноћима, не као жељени одмор, већ као стидљиви љубавник који се ушуњава у моје срце без дозволе, носећи у даху привид сећања.
Он вреба тихо, као да чека прилику у узалудној ноћи, или као да је изгубио одредиште у ходницима сећања.
Сваки пут кад затворим очи, појављују се лица која сам волео, гласови за којима сам чезнуо и носталгија која ми подставља бок.
Као песник који је изгубио своју песму, или путник кога је протерало садашње време и који се држи за прошлост која се неће вратити.
То ми не да мира, већ буди све оно што сам желео да заборавим.
